На излазу из Бијељине, на трећем километру према Павловића мосту, налази се Етно Село "Станишићи". Етно село "Станишићи", изван садашњег времена и простора, враћа нас прецима и природи, и буди у нама дивљење према једноставности некадашњег начина живота. Овдје се одмарају очи и душа, човјек постаје племенитији, али и мудрији слушајући жуборење потока и рад воденице.

Етно Село "Станишићи" основано је 2003. године, захваљујући инспирацији Бориса Станишића. Више од неколико година он је путовао по српским селима средње Босне у потрази за старим кућама и предметима, који ће сачувати представу о једном времену и култури живљења са краја 19. и почетка 20. вијека. Резултат је аутентично планинско село у сред семберске равнице.

У селу се данас издвајају двије цјелине. Jедна приказује световни живот и изграђена је од дрвета. Чине је дрвене куће – брвнаре са покућством које им је вијековима припадало. Куће повезују поплочане камене стазе, а у центру села су два језера. Друга цјелина је духовног карактера и представљена је средњевјековном архитектуром грађеном у камену, која је у ствари скуп реплика историјског и религијског значаја.

Село чине воденице, мљекарник, ковачница, камени бунар, амбар и аутентичне дрвене куће, са приказом покућства и народних ношњи. Млин поточар је направљен 1937. године и још је у употреби као и воденица из 1917. године у којима се још увијек меље брашно за погачице које се служе у ресторану. Унутра се налази све што је млинару било потребно за боравак у њему за вријеме сезоне мљевења жита. Мљекарник је из 1948 године. То је зградица за прераду млијека и чување млијечних производа, са свим дрвеним посудама. Мљекарници су били добро провјетрени и чисти, а у њих су могле улазити само жене које су се тиме бавиле.

Куће припадају динарксом типу, прављене су од дрвета и са високим кровом. То је мало апартманско насеље гдје су куће споља аутентичне, а ентеријер је прилагођен савременим потребама гостију. У једној од кућа смјештена је сувенирница која нуди производе старих заната и домаће радиности. У фази изградње је још неколико објеката у које ће бити смјештена ковачница, ткачница и грнчарска радионица. Сви објекти ове цјелине смјештени су у близини језера и потока који између њих вијуга, а повезани су стазама поплочаним каменом. Са извора стално дотиче чиста вода која је свуда по селу и својим током симболизује извор живота, постојање и трајање.

Духовна цјелина нас враћа још дубље у прошлост и сачињена је од реплика објеката са разних мјеста обиљежених православљем. Са световним дијелом села повезано је великим каменим мостом који је реплика Козје ћуприје из Сарајева. Преко њега се долази до Крстионице која је рађена по узору на малу цркву која постоји на Аљасци. У срцу ове цјелине је манастир Светог оца Николе, реплика манастира Куманице, задужбине Немањића и у њему су положене честице моштију Цара Уроша и Светог оца Николаја. Такође се налази кивот са честицама моштију Светог оца Николе. Поред манастира се налази манастирска кућа (конак) која представља изузетан примјерак средњевјековне градње.

У близини монашке куће, на језеру, налази се камени амфитеатар са 380 мјеста, предвиђен за културне манифестације под ведрим небом.